IZMEĐU LEDENE MASKE I KRVAVOG KAFE-BARA: Zašto se bojimo pogleda kolega dok drugi gube san zbog preživljenog užasa?

Koliko puta ste ušli u prostoriju punu ljudi i osetili kako vam se lice pretvara u kamenu masku koju ne umete da skinete? Za jednog radnika koji je tek započeo prvu nedelju na novom poslu, kancelarija je postala tihi poligon psihološkog mučenja.

Dok sedi za svojim stolom, on priznaje da je oduvek vodio bitku sa tim kako ga drugi doživljavaju, ali u novom kolektivu taj pritisak postaje nepodnošljiv. Osim dvoje kolega koji su sami prišli da se upoznaju i razmene nekoliko kurtoaznih rečenica, oko njega vlada zid tišine.

Read nextSindrom 'Bolje da odem sam': Zašto uništavamo ljubavi iz straha da ne postanemo teret?

On otvoreno kaže da je užasan u neobaveznom ćaskanju i da postaje socijalno nespretan čim se nađe među nepoznatim ljudima. Pritom, njegova želja nije da stekne najbolje prijatelje za ceo život, već samo da izbegne situaciju u kojoj svi misle da ih mrzi ili da je potpuno nepristupačan.

Problem leži u nesvesnim signalima koje šalje njegovo telo. Ljudi su mu ranije govorili da u mirovanju ima izraz lica koji deluje besno i odbojno, čak i kada je potpuno smiren. Na prethodnom poslu spasili su ga ekstrovertni saradnici koji su sami probijali led, ali sada se nalazi u firmi gde su gotovo svi duboko introvertni.

Ovaj problem izazvao je burnu raspravu među posmatračima koji su podeljeni oko toga koliko čovek mora da menja sebe zbog tuđeg utiska. Jedan komentator je rekao da je formula zapravo prosta i zahteva akciju: uspostavi kontakt očima, nasmej se, prvi reci zdravo i obavezno zapamti imena ljudi.

Međutim, drugi je argumentovao da nije neophodno glumiti ekstroverta i držati zalepljen osmeh na licu čitavog dana. Prema tom mišljenju, sasvim je dovoljno uputiti kratak pozdrav istim kolegama svakog jutra pri susretu, čak i bez spremne teme za razgovor, jer taj mali znak daje do znanja da ste otvoreni za kontakt.

Ali dok nas u svakodnevnom miru parališe strah od neprijatne tišine pored aparata za kafu, druga ispovest nas brutalno podseća na to šta se dešava sa ljudskom psihom kada se suoči sa stvarnim, fizičkim užasom na ulici.

Dvadesetogodišnji mladić iz Francuske, učesnik nedavnih protesta, svedoči o tome kako više uopšte ne može da spava. Prošle subote pogođen je gumenim metkom u donji deo leđa, zbog čega danima jedva hoda, ali fizički bol je ništa u poređenju sa onim što je usledilo već sutradan.

U nedelju je punih dvadeset minuta očajnički zvao hitnu pomoć za drugog dvadesetogodišnjaka kojem je granata eksplodirala pravo u lice. Mladić čak nije ni učestvovao u protestima — jednostavno se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.

Dok su se skrivali u jednom nasumičnom kafiću, ranjeni mladić je ležao na podu u lokvi krvi. Dok su ga prisutni preklinjali da im kaže svoje ime i godine zbog lekara, on je šakom prekrivao modar, natečen i slomljen nos kroz koji je krv lila između prstiju pravo na bolničare.

Jedino što je ranjeni mladić neprestano ponavljao bilo je: "Može li neko molim vas da pozove moju mamu? Može li bilo ko da pozove moju mamu, molim vas?"

Trauma je kulminirala kada se mladić našao u istoj ulici u kojoj je šesnaestogodišnji dečak izgubio šaku od policijske granate. Slušajući bolničara kako govori o povredi, kroz glavu mu je prošla misao da bi, samo da je stajao malo desno, to bio on — nakon čega ga je preplavio razdirući osećaj krivice i sebičnosti.

Od kancelarijske anksioznosti do ulične traume koja krade san, voditelji podkasta Lavirint Uma u najnovijoj epizodi ulaze u suštinu ove dve priče i vode žestoku debatu o granicama ljudske izdržljivosti.