DA LI NAJVEĆI PREVARANTI VERUJU U SVOJE LAŽI? Šokantna psihološka studija i cena mentalnog spasa!

Zamislite da provedete trideset i četiri dana zatvoreni u istoj kući sa osobom za koju ste ubeđeni da je arhitekta jedne od najmonstruoznijih finansijskih i tehnoloških prevara veka. Svakog jutra pijete kafu preko puta nje, postavljate joj najbrutalnija pitanja, a ona vas gleda pravo u oči bez ijednog treptaja, glasa stabilnog poput stene, uverena u sopstvenu bezgrešnost. Upravo to se dogodilo ekipi koja je snimala Elizabet Holms pre njenog odlaska iza rešetaka. Umesto trijumfa istraživačkog novinarstva, dobili smo uznemirujuće pitanje: šta ako ona uopšte ne laže?

Evolutivna psihologija već godinama nudi fascinantan odgovor koji ledi krv u žilama. Prema istraživanjima naučnika Fon Hipela i Trajversa, samoobmana nije greška u našem sistemu, već genijalno oružje adaptacije. Čovek koji iskreno veruje u sopstvenu izmišljotinu gubi sve fiziološke signale nervoze, oklevanja ili stresa koji inače odaju prevaranta. Kada sami poverujete u svoju laž, postajete nepobedivi u ubeđivanju drugih.

Read nextSindrom 'Bolje da odem sam': Zašto uništavamo ljubavi iz straha da ne postanemo teret?

Reakcije javnosti na ovu teoriju su eksplozivne. Jedan komentator ističe da je to svakodnevica ljudi koji žive sa patološkim narcisima: takva osoba čuje činjenicu, momentalno je izobliči u glavi, a potom njen mozak tu novu verziju ubeleži kao stvarno sećanje. Oni bi prošli i poligraf jer u njihovoj realnosti laž ne postoji. Drugi, pak, odbacuju ovakva objašnjenja kao opasno pravdanje kriminala, tvrdeći da se radi o čistom cinizmu i potpunom odsustvu brige za istinu.

I dok se na velikoj sceni prelamaju pitanja miliona i krivične odgovornosti, isti taj mehanizam unutrašnje trgovine vodi se u tišini nečije spavaće sobe. Mlada devojka, koja se godinama borila sa teškim poremećajem u ishrani i opsesivnim strahom od viška kilograma, suočava se sa brutalnim izborom nakon što joj je Leksapro doneo drastičan skok na vagi, ali i spasao psihu od svakodnevnog pakla anksioznosti.

Nijedne farmerke joj više ne odgovaraju, telo koje je poznavala nestaje pred njenim očima, ali haos u glavi je utihnuo. 'Radije biram ove kilograme nego da se osećam ludo svake sekunde u danu', priznaje ona otvoreno, stavljajući na vagu telesnu sliku i goli mentalni opstanak.

Kako jedan posmatrač primećuje, kompromisi koje pravimo sa sopstvenim telom i istinom uvek imaju cenu, samo je pitanje koju valutu smo spremni da platimo da bismo sačuvali mir. Da li mozak uvek bira manju bol, čak i kada nas tera da poverujemo u nemoguće?

Voditelji podkasta 'Lavirint Uma' detaljno ukrštaju koplja i donose žestoku debatu o ovim fenomenima u svojoj najnovijoj epizodi.