Пет секунди које муче љубитеље филма већ деценијама: ко је позајмио глас дечаку?

Понекад је довољно пет секунди филма да покрене расправу која траје данима.

Један љубитељ старих филмова присећа се кратког едукативног филма студија Џем Хенди под насловом „Иза микрофона” и одлучује да га потражи. Налази га — и то у изненађујуће доброј форми, поново постављен у 4К резолуцији.

Read nextMračna magija Orsona Velsa: Zašto je njegov najozloglašeniji film zapravo remek-delo?

Филм показује како се правила радијска драма уживо. Људи које гледамо нису случајни статисти: реч је о глумцима и техничарима станице WXYZ у Детроиту, снимљеним у њиховим сопственим студијима.

Пред камером се одвија мали чудесни ритуал. Странице сценарија држе се тако да папир не шушти. Глумци окрећу главу у страну да лик „изађе” из собе. Иза њих стоји сто пун наизглед безвредних предмета из којих настаје читав један свет.

„Многи од нас познају старе фоли технике”, признаје он. Али оно што га фасцинира јесте да сваки звук, свака звучна слика, може да се направи на неколико различитих начина. Сам је видео више метода за исти резултат. Не постоји једно тачно решење — постоји само оно што у датом тренутку звучи истинито.

А онда стиже тренутак због којег све ово и постоји.

Од четврте минуте и четрдесет треће секунде, до отприлике четрдесет осме, чује се дечак. Зову га Џуниор. Пет секунди.

И тај глас је беспрекоран.

Није напрегнут. Није стиснут. Није слаткаст, ни карикатуралан, ни оно што бисмо данас назвали „цртаним” гласом. То је просто дечак, са свом оном нехајном дрскошћу коју деца имају када нешто траже.

Питање је једноставно и, испоставља се, готово немогуће: ко је то? И да ли је та особа била позната по другим продукцијама?

Одговора нема. Уместо тога, формирала су се два табора.

Први и бројнији каже: то је анонимни професионалац и то је управо поента. „Станице су имале сталне ансамбле у којима је исти човек за једно поподне играо старца, полицајца, пса и дете”, рекао је један коментатор. Нико их није потписивао јер је то био посао, а не уметност у данашњем смислу.

Your brand, right here.Reach story-obsessed listeners in 45+ languages → advertise on Avonetics

Други је објаснио и технику. Мушки глумци специјализовани за дечје улоге радили су глас „напред”, у маски лица, а не напрезањем грла — зато звуче лако и зато су могли да издрже целу сезону без губитка гласа.

„Потрага за именом је романтична, али безнадежна”, додао је трећи. Платни спискови станица углавном нису сачувани, а овакви едукативни филмови нису ни имали одјавну шпицу са глумцима.

Други табор напада из потпуно другог угла — и удара тамо где боли.

„А шта ако то уопште није мушкарац?”, приметио је један коментатор. У радију, као касније и у анимацији, дечаке су редовно играле жене, управо зато што су постизале ту неусиљену боју без трага напора. Ако тражимо „тог типа”, можда тражимо особу која никада није ни постојала.

Други је отишао даље: цео филм је режирана реконструкција. Глумци играју глумце. Очекивати документарну прецизност од инсценације је, тврди он, наивно.

А трећи је поставио најоштрије питање. Анонимност није романтична — она је неправедна. Ти људи су имали имена. Изостанак шпице није природни закон него пословна одлука, и наша обавеза је да копамо, а не да слежемо раменима и то зовемо мистиком.

Оно што остаје јесте чудна равнотежа. С једне стране, дивљење према занату који је толико добар да га не примећујете. С друге, нелагода због тога што читава професија живи у фусноти без имена.

И негде између, пет секунди дечјег гласа које и даље звуче савршено, скоро деведесет година касније.

Домаћини наше емисије узимају ову причу на зуб — и не слажу се ни око чега.