Radim loše i zaslužujem sve ovo? 'Želim da zagrlim mrtvog oca'

Radim noću u malom marketu već tri meseca i osećam se kao da se topim iznutra. Svako jutro kad se probudim, stomak mi se stegne u čvrst čvor. Znam da ću opet morati da podižem teške kutije, da ih slažem na police po nalogu, da trčim dok ceo grad spava. A ja to ne mogu. Ne mogu brzo. Ne mogu precizno. Ne mogu ni da ne padam. Kolege koje ne poznajem prilaze da mi pomognu, bez da im menadžer kaže da to urade. One me gledaju kao da sam slomljena igračka. Menadžer koji me maltretira me gleda kao da sam beskorisna. Kaže da sam spora, da razbijam stvari, da sam tu samo da zauzimam prostor. Ja se slažem sa njim. Znam da sam loša. Ne znam kako da budem brža. Imam loš pamćenje, loše motorike, klizavo sam. Jedan od menadžera je ljubazan i pušta mi sve, ali drugi... drugi me tera da verujem da zaslužujem ovo. Moj online prijatelj mi govori da razdvojim to maltretiranje od moje radne etike, ali to je nemoguće. Kako da razdvojiš kad osećaš da greške praviš baš zato što se plašiš? Tržište je strašno, ne mogu da odem. Ovo je dehumanizujuće. Znam da svi znaju da sam loša, i ja to znam. Samo smo svi zaglavljeni ovde.

Jedna osoba je rekla da treba uraditi dovoljno da te ne otpuste i ponositi se time. To ti i plaćaju, a niko drugi ne mari što si loš u maloprodaji. Drugi su rekli da je problem savršenstvo - da se previše razmišlja, da strah od greške usporava i stvara greške. Savet je bio da se opustiš, jer svi počinju polako, i da ne slušaš glas u glavi koji kaže da nisi dovoljan. Neki su poručili 'neka ti bude'.

Read nextČek od 10.000 dolara i pijana opklada tasta: Da li je ovo poklon ili zlatni kavez?

Sa druge strane, drugi su rekli da ne treba odustajati. Pokušaj da vežbaš motoriku, pitaj kolege za trikove, vodi beležnicu sa procedurama. Razgovaraj sa menadžerom, možda imaju nešto drugo za tebe. Nađi agenciju za privremeni rad koja će ti naći nešto što ti više leži. Neki su rekli da će te verovatno otpustiti i da treba da pripremiš izlaz, a ne da se mučiš.

Druga priča je tiša, ali još bolja. 'Želim da zagrlim svog mrtvog oca.' Otac je otišao, a ja sam ostao sam u kući. Ponekad mislim da bi život bio bolji da je živ. Pokušavam da preživim, trudim se, ali ništa ne postaje bolje. Umoran sam, bolestan, gubim nadu. Ne mislim da bi me on bio ponosan na mene sada. Želim da budem sa njim. Želim da vidim ponovo. Brinem kako da kupim hranu, kako da platim račune. Želim da odmorim jednom. Želim da živim bez brige o novcu. Život bez njega je nemoguć.

Prelaz između ove dve ispovesti nije samo tema, već ista rana. Prva priča je o tome kako gubimo vrednost na poslu. Ova je o tome kako gubimo vrednost života kada nestane osoba koja ga je držala. Obe priče govore o istom: osećaju nedoraslosti. Voditelji će u drugom delu biti nežni, validiraće tugu i naglasiti da je gubitak roditelja jedna od najvećih bolova. Drugi će usmeriti na pomoć - linije za podršku, podsetiti da je tuga proces, ne zadatak. Zaključak obe priče je isti: vrednost osobe nije u njenoj korisnosti.

Ako se prepoznajete u ovim rečima, niste sami. Centar Srce nudi podršku 0800-300-303, a Hitna psihološka pomoć na 19811. Nemojte šuteti.

Našoj ekipi ovo nije samo priča - to je poziv da se govori glasno. Voditelji 'Priznanja' razrešavaju ove dileme u novoj epizodi.