Kad tišina govori glasnije: priče o anksioznosti i gubitku pamćenja koje su pogodile srce

Jedna anonimna žena doživela je jedan od najtežih trenutaka u svom radnom životu kad je procvetila da njena reakcija na koleginicu ostavlja dubok trag u njene misli.

Sjedila sam u shuttletu koji vozi do parkinga, a kad sam otvorila usta da izađem iz auta, čula sam kako moji kolege razgovaraju o meni.

Read nextOdbila skupe psihologe pa dobila ponudu stranca: 'Ispričaj meni sve, ne idi profesionalcima'

Umorna sam bila i nagnula sam se na ranjanu kao da pokušavam zaspati.

Ali kad sam polu-spavajući razmišljala, čula sam kako jedna zaposlenica priča o situaciji koja se dogodila rano jutros.

Prišla mi je i rekla zdarno, a ja sam rekla zdravo natrag, ali odmah sam se spustila na telefon i čekala da ode.

"Ne znam zašto sam to uradila," piše ona.

"U trenutku sam se osećao napetim i nisam želeo da razgovaram, pa sam uradio ono što mi je bilo najlakše."

Ovo nije pokušaj da se branimo — oseća se kao prava idijot.

Takođe su razgovarali o drugim sajevima koji su se dešavali, i ona misli da su spomenuli njen promena raspoloženja u poslednje dve nedelje.

"Pokušavala sam da se komunicšujem, da izađem iz zone," piše.

"Ali sada se osećam kao da ne mogu da komunicšujem sa ljudima, uvek sam nervozna kad me neko pogleda, i život mi je postao pun prethodnog razmišljanja."

Njene reči ostavljaju snažan trag kod mnogih koji su doživeli slične trenutke.

Dok jedna osoba piše: "Umorno sam jer pravim ljude nesigurnima jer sam nesiguran sam," druga dodatno objašnjava patnju:

"Volimo da se kasnimo, ali ne želimo da se razlikujemo. To je kao ponašanje mačke — neka dana hladna i udaljena, druge dana puno pričljiva."

Treći komentator dodaje: "Već sam tukao za više od dvadeset godina i nikad nisam uspeo da se promenim, tako sada pokušavam da prestane da opsedom šta ljudi misle o meni. To je takav stran on koncepcija za mene da ne brinem, ali je jedini izlaz koji imam ostavio."

Ova patnja postaje još teža kad se spaja sa drugom pričom — onom o majci koja gubi svako novo pamćenje.

"Samo sam je posetila u bolnici prvi put," piše druga anonimna osoba koja je trenutno u nevolji.

"Bile smo zajedno jutrom, pevala pesme. Vozila me do kafića, otišla u teretanu. Imali smo plan da jedemo ručak kod kuće."

Nakon što je došao kući, majka je nestala.

"Kao i obično, došao mi je 'nešto nije u redu' misao, ali sam je zanemario, jer ti tipovi misli nikad nisu tačni."

Dva sata kasnije, otac je došao i rekao da je majka izbačena u bolnicu.

"Verovatno je imala možak ili nešto. Zaboravlja sve rečeno u poslednjih deset sekundi. Uvek pita: gde sam? kako sam došao ovde? Kako smo mi došli? Uvek smo joj rekli, i uvek postavlja pitanje ponovo."

"Ona je tako uplaharena i stresirana jer zna da nešto nije u redu, ali ona uvek zaboravlja."

Ova dvojna patnja — jedna unutrašnja, druga spoljna — povezuje jedna stvar: nismo sami u našoj borbi.

I kad se pitač postavi: gde je granica između patarskog i odgovornog, odgovor je jednostavan: podrška je ključ.

Neke od ovih priča mogu ostaviti dubok trag u vašem srcu, i to je u redu.

Zato što one kažu da je važno da čujete ih, i da znate da postoji pomoć — i da postoji nada.

Za one koji se bore dan danas: vaš glas može da boli, ali i da isceli.

I na kraju, jedan komentator završava: "Molim te, ne pitaš me za pomoć. Samo sam tamo, tiho, i čitam ovu poruku."

Nadamo se da ova priča ostavi mesto u vašem srcu — i da podstakne razgovor o onome što nas povezuje, a ne ono što nas razdvaja.

Za više takvih priča i dublje razgovore o mentalnoj zdravlju, naši voditelji mogu da vas prouče u najnovijoj epizodi Točke Pucanja.