Skandal oko pank klasika: Da li je kultni bend samo prepisao recept džez genija i ukrao tuđu estetiku?

Kada je švedski hardcore pank sastav Refused 1998. godine izbacio album sa drskim nazivom 'The Shape of Punk to Come', mnogi su smatrali da prisustvujemo istorijskom trenutku. Naslov je bio direktna referenca na revolucionarno izdanje džez saksofoniste Ornea Kolmana iz 1959. godine, 'The Shape of Jazz to Come'. Međutim, decenijama kasnije, među ljubiteljima muzike i dalje besni žestoka rasprava: da li je ovaj album bio proročka vizija ili samo vrhunski izvedena obmana?

Jedni tvrde da je Refused napravio hrabar korak napred. Unoseći elektronske efekte, samplove i neobične strukture u do tada prilično konzervativan žanr, bend je stvorio zvuk koji je uzdrmao temelje underground scene. Jedan obožavalac se prisetio kako je slučajno kupio ovaj disk krajem devedesetih, ne znajući šta ga čeka, samo da bi mu taj album potpuno promenio muzičke vidike. Drugi svedoče o šoku koji su doživeli njihovi saradnici u smeni kada bi sa zvučnika zagrmela 'Worms for the Senses'.

Read nextEKSKLUZIVNO: Rent-A-Kar Gigant Mu Tražio 1.000 Drapa Za Grad Mesec Dana Kasnije, A Onda Je Usledio Telefonski Horor!

Ipak, opozicija ima izuzetno jake argumente. Mnogi analitičari ističu da je Refused svoju vizuelnu i ideološku estetiku gotovo u potpunosti prepisao od američkog benda Nation of Ulysses i njihovog frontmena Ijana Svenonijusa. Kako neko primećuje, Svenonijus je bio daleko dublje u kulturi podzemlja i razumeo je provokaciju mnogo bolje od Šveđana. Pored toga, postavlja se pitanje da li je album zaista predvideo budućnost panka. Zvuk se u narednim godinama raspršio na emo, pop-pank i avantgardu, pri čemu su grupe poput Fugazi imale daleko stvarniji uticaj na pravac razvoja muzike.

Pored koncepcija i pretencioznih naslova, muzika živi u specifičnim sekundama koje nas pokreću bez obzira na žanr. To su oni momenti u pesmama kada prst sam ide na dugme za pojačavanje — bilo da je to iznenadni prelazak gitare na masni fuzz u pesmi 'Kiss The Dirt' grupe INXS, ili ekspresivni solo Stiva Stivensa u 'Eyes Without A Face' Bilija Ajdola koji zvuči kao izgubljeni rif grupe The Who.

Naši voditelji u novoj epizodi podkasta detaljno suočavaju stavove i donose konačni sud o ovom estradnom i muzičkom okršaju.