Rukama i živim skicovanjem: Proces nad rezultatom

Na putu križnog puta otkrivalam se u procesu stvaranja, a ne u traženju perfekcioniste. Moja ruka, koja je konačno pala na dvorištu nakon danasih rukova, ostavlja tugu koji više nema snage za nastavak. To nije propad — ovo je razlog zašto volim rukove i žive skice. Kada vidim što se kreće nepoznatom brzinom, tamo se krije pravni bod između iskustva i rezultata. Na Metro Museum u New Yorku posetio sam i zaboravio koljena, pa sam posvetio se obrištenjem ruku, pogledom u daljninu, istiknućima kojima opisujem izgled na kojoj sam živelo. U kafanima prokleti mi se minuti, no ti brzi, spontani rukovi koje generiraju aplikacje — oni su ja, one su moji.

Moja praksa je bila da poštivanem izazovom: ako osjetim da u radu nema više srca, prekidam. Neki menadžeri su me hvalili za to, ali ja sam ovaj pristup čuva kao znanstveno. Jedan komentator rekao da su mi rukove "master class" jer pokazuju da volim izgradnju umeta, a ne samo njegovo finisiranje. Drugačija strana govori da je svaki završen rad potrebno da se konzervira za druge, da se idele u galerije i stoje sa pomalo nesrećnim delima.

Read nextGUBITNIK KAO HEROJ ULICE: Kako je Igor pojeo šest pljeskavica da pobegne iz fast fuda!

Krajem sesiona uključuje me pogled na kako se rukove i ljubljeni "crash-out" dete zapamćuju kao simbol ciklusa — od hajsanja do mrakog opasnika koji predstavljaju introspekciju bez prekida. Tako mi se zapiše da umjetnost se radi, a ne samo se prikazuje. Sada, kada gledat mi rukove, ne vide zakopcane rezulti, već vitruze čineđe da je proces sam i veći. Ovo je teza kojoj sam čekao potvrdu — da je praksa koja potkonjava u iskustvu, a ne u formalnom dokumentu, ta je zapravo ta koja traje. Te poremećaje između "da završimo" i("da ostavimo samo često pustilo") su ono što me zapravo trenjkuje i što bi trebalo biti temelj svakog serija o umetničkim iskustvima.