Истина о култном филму која боли: Зашто смо 25 година потпуно погрешно схватали Бреда Пита и Финчерово ремек-дело?

Прошло је више од две деценије откако је филмски свет први пут чуо златно правило о којем се не говори. Ипак, ових дана чини се да сви говоре управо о томе, али са потпуно новом дозом шока и неверице.

Када је Дејвид Финчер 1999. године пустио у етар своју сирову, визуелно хипнотишућу причу о незадовољном корпоративном раднику и његовом харизматичном алтер-егу, ретко ко је могао да предвиди шта ће уследити. На благајнама је уследио хладан туш, али су ДВД полице убрзо експлодирале. Тајлер Дарден је постао икона, мајице са његовим ликом су преплавиле улице, а цитати о „стварима које поседујете и које на крају поседују вас“ постали су мантра читаве генерације.

Read nextKultni film iz 1971. izlgedavao u AMC multiplexu, a sada podiže pitanje slobode izražavanja

Међутим, нова генерација филмских фанатика окренула је плочу. Данас, када се анализира сваки кадар, многи постављају питање како је могуће да је толики број људи промашио суштину.

Један коментатор истиче да филм ни у једном тренутку није требало да буде похвала сировом насиљу, већ трагикомично упозорење шта се деси када неко потпуно изгуби компас у празном свету реклама. Други се надовезује тврдњом да је Тајлер од самог почетка замишљен као чудовиште, токсични манипулатор који безнадежне људе претвара у војнике своје приватне армије, а не просветљени гуру како су га многи годинама доживљавали.

Оно што посебно одушевљава у овим новим расправама јесте потпуни преокрет у погледу на Марлу Сингер. Док су је некада критичари описивали само као чудну сметњу између два мушкарца, данас се на њу гледа као на једину особу која живи у стварном свету. Она се не претвара, не прави култ и једина има храбрости да тражи праву блискост уместо удараца у подруму.

Да ли је могуће да је сјајни визуелни стил редитеља био толико заводљив да нас је све заварао? Бред Пит никада није изгледао боље на платну, кадрови су прштали од енергије, а музика је подизала адреналин. Можда је управо тај стилски тријумф учинио да публика заборави колико је тај свет заправо мрачан и деструктиван.

Ово кинематографско преиспитивање доказује само једно: прави класици никада не умиру, они само мењају значење са сваком новом генерацијом која се усуди да погледа иза фасаде.

Водитељи емисије управо ову причу и све скривене замке Финчеровог ремек-дела детаљно расклапају на подкасту.